„Филозоф: филозоф је човек који стално живи, гледа, чује, разуме, нада се, сања изванредне ствари; који је погођен својим мислима као да су дошле споља, одозго и одоздо, као да су нека његова посебна врста догађаја и муња; Можда је и он сам олуја са новим муњама, судбоносни човек, око кога све увек одјекује и бруји и отварају се понори и лебди злокобни ваздух“ (Ф. Ниче, С ону страну добра и зла, § 292).
У суштини, шта мисли Дијего Фусаро? Који су темељи његовог погледа на свет? Овде је веома општи оквир, без намере да се буде исцрпан, у коме се наводе неки главни правци размишљања Дијега Фузара, које је изложено, утемељено и аргументовано у његовим есејима, чланцима и књигама. Нема овде намере да се буде исцрпан, већ само жеље да се уопштено укаже филозофско политичке перспективе Дијега Фузара.
Дијего Фузаро се сматра независним учеником Хегела и Маркса. Сматра Грамшија и Ђентилеа за два највећа италијанска филозофа двадесетог века. Од филозофа новијег доба, он највише цени – уз Хегела и Маркса – Спинозу и Фихтеа. А пре тих новијих филозофа, он сматра да треба кренути од грчке класичне мудрости, метафизике лимита и праве мере (métron áriston), јер грчко знање је темељ западне историјске свести, неизбежна основа за онтологију, етику и политику усмерених на лимит и умеравање неограничености који изазивају трагедије на штету постојећега стања и људске заједнице. Пре Хегела су Спиноза и Вико открили Целину света (deus sive natura – Спиноза) и Историчност (verum et factum convertuntur, у Виковој Новој науци). Филозофска истина је у складу, по Фузару, са процесом стицања свести човечанства замишљеног као да је јединствено ЈА које постаје све слободнији и све више свесно, у односу на ритам процеса обележеног отуђивањем и растуђивањем. Истина, дакле, није инертан одраз мртве позитивности замишљене као аутономне, саме себи довољне. Она је, напротив, практична активност усмерена да објективност усклади са људском субјективношћу, а та објективност је са своје стране замишљена као исход историјски одређеног става. Из тога произилази важност немачког идеализма и његових револуционарних варијанти (Маркс и Грамши): Супстанца мора да се схвати као Субјект (Хегел), не-ЈА које настаје из ЈА (Фихте). Простор историчности поклапа се са причом о настајању људске расе, са уобличавањем идентитета Субјекта и Објекта, као резултата процеса настајања истине истинитости. Капиталистички свет је, са своје стране, максимум отуђења: човечанство се изгубило у историјским објективизацијама, које нису више схваћене као производи људске активности, већ замишљене као датост смрти којој се треба пасивно прилагодити. Знање постаје пуко научно размишљање (adaequatio rei et intellectus), политика је пуко очување дате објективности.
Капитализам тако постаје врхунац отуђење човечанства од себе и од сопствених онтолошких могућности. У капиталистичком царству, човек је изгубљен и не остварује се. Њиме владају његови производи, уместо да он буде њихов господар. Стога постоји витална потреба за новом филозофијом праксе која би, следећи Грамшија и Ђентилеа, дефатализовала постојеће стање и разбила мистику неопходности. Објективни свет, пошто је заснован на људском деловању које се историјски очитује, може онтолошки и мора морално бити рационализован кроз акцију. Превазилажење капитализма и спровођење слободних односа у заједници остаје задатак који мисао и акција нису реализовале до данас. Филозофија, трагом Платона, позвана је да изведе људе из пећине у којој су затворени, као несвесни робови и љубитељи својих ланаца.
После апстрактне фазе позиције за себе и дијалектичке фазе сукобљавања (буржоазија против пролетаријата), капитализам се данас апсолутизовао у пост-буржоаској, пост-пролетерској, флексибилној и финансијској форми апсолутног капитализма, апсолутног у смислу савршено оствареног, пошто је лишен сваке сваки реалне и симболичке границе. Нови сукоб класа у оквиру апсолутног капитализма пост-1989. године одвија се између новог пост-буржоаског Господара и новог пост-пролетерског Слуге, односно, између аполидне финансијске антипролетерске и антибуржоаске аристократије, са једне стране, и новог сиромашног плебса без радних гаранција, што је резултат пропадања средње буржоаске класе и радничке класе пролетаријата, са друге стране.
Аристократија има за циљ да редефинише цео свет као неетички „систем потреба“ (Хегел) заснован на конкуренцији појединаца повезаних искључиво геометријом „дам-даш“ (do ut des). Она има за циљ да уништи све пролетерске вредности (рад, достојанство, социјална права, еманципативни антагонизам, класна свест) и све вредности буржоаске етике (несрећна свест, породица, државне установе, држава). Стари спој несрећне свести буржоазије и пролетерске борбе за признавање рада – дијалектичка фаза капитализма – превазиђени су у новом једносмерном класном масакру који врши финансијска аристократија на рачун новог глобализованог пост-буржоаског и пост-пролетерског плебса (планетарно без гаранција). Зато је опет потребно да се предложе путеви реалне еманципације – са Марксом и Грамшијем – да се створи излаз из пећине капиталистичке глобализације и изврши ослобођење човечанства од патологије класизма, излаз из реификације и онтолошког насиља на штету живота и планете. У време нестанка тополошке дихотомије левице и деснице, потребно је поново категоризовати реалност и другачије мислити, извршити нову вертикализацију сукоба (Слуга против Господара), поново политизовати економију, увести поново етику у друштво, деглобализовати реалност и имагинарност, збацити нови амерички класистички и центристички светски поредак ради остваривања новог мултиполаризма демократских, комунитарних, солидарних и суверених држава усмерених на признавање плуралитета народа и начина њиховог живљења, језика и културе (против јединственог модела глобализације). За продубљивање ових и других са њима повезаних питања, (овде само набачених), која су у фокусу рефлексије Дијега Фузара, можете прочитати његове списе (књиге и чланке), а да бисте сазнали више консултујте његов сајт, одељке „књиге“ и „публикације“.
(Превод са италијанског: Драган Мраовић)